Patološka gojaznost

Patološka gojaznost predstavlja hronično oboljenje koja se ispoljava prekomernim nakupljanjem masti u organizmu i povećanjem telesne težine (TT). Svako povećanje TT za ≥ 10% od idealne označava se kao gojaznost. Osobe se smatraju patološki gojaznima kada njihov indeks telesne mase (engl. body mass index, BMI), mera koja se dobija kada se telesna masa osobe u kg podeli kvadratom visine te osobe u metrima, prekorači 30 kg/m². Osoba ima normalnu TT ako je njen BMI između 18,5-25, a ukoliko je njen BMI 25-30 smatra se da ima prekomernu TT. Patološki gojazni bolesnici se svrstavaju u tri različite kategorije: I (BMI 30−34.9), II (BMI 35–39.9) i III (BMI > 40). Posebnu grupu čine super gojazni bolesnici sa BMI > 50. Patološka gojaznost danas predstavlja globalni svetski zdravstveni problem. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije u svetu danas postoji preko 2.5 milijardi ljudi sa prekomernom TT, od koji je oko 700 miliona patološki gojaznih. Patološka gojaznost se smatra jednim od najozbiljnijih zdravstvenih problema XXI veka i predstavlja vodeći uzrok smrtnosti koji se može sprečiti, sa sve većom rasprostranjenošću kod odraslih a naročito kod adolescenata. Epidemija patološke gojaznosti širom sveta je u stalnom porastu, pa se gojaznost svrstava među vodeće bolesti savremene civilizacije.

Kako nastaje?

Gojaznost je najčešće uzrokovana kombinacijom prekomernog unosa energetski hranljivih materija, nedostatka fizičke aktivnosti i genetske osetljivosti, mada su na neke slučajeve prvenstveno su uticali geni, poremećaji endokrinog sistema ili lekovi. Dokazi koji podržavaju stav da neke gojazne osobe jedu malo, a ipak dobijaju na težini usled slabog metabolizma su ograničeni. U proseku, gojazne osobe zahtevaju veći utrošak energije zbog toga što je ona neophodna da bi se održavala povećana telesna masa.

Koje su komplikacije?

Patološka gojaznost se ne sme smatrati isključivo estetskim problemom, a spektar njenih veoma ozbiljnih komplikacija obuhvata kardiovaskularne, respiratorne, metaboličke, endokrine i gastroenterološke poremećaje. Najznačajnije su: šećerna bolest (dijabetes tip 2), povećanje masnoća u krvi, povišen krvni pritisak, poremećaj hormona i rada endokrinih žlezdi, bolest krvnih sudova srca i mozga, poremećaj zgrušavanja krvi, bolesti pluća i disanja tokom spavanja (opstruktivne apneje), poremećaj varenja, bolesti jetre i žučne kese, bolesti bubrega i prostate, maligne bolesti debelog creva, dojke i polnih organa žene, bolesti kože i koštano-mišićnog sistema, neplodnost, povećan porođajni rizik kao i različiti psihološki problemi.

Kako se leči?

Osnovu početnog lečenja gojaznosti čini dijetoterapija zasnovana na principima pravilne ishrane. Danas samo 6% ovih bolesnika uspeva da reši problem gojaznosti pridržavajući se dijetetskog režima i sprovodjenja redovne fizičke aktivnosti. Medikamentozna terapija treba da bude integralni deo lečenja gojaznosti pod uslovom da se za to primenjuju registrovani lekovi. Klinički tok bolesnika sa patološkom gojaznošću često je komplikovan ponavljanim neuspesima dijetalnih i medikamentoznih terapija. S druge strane indikacije za hirurško lečenje patološke gojaznosti su striktne, specifične i ograničene na posebno definisane grupe bolesnika. Iako hirurgija danas predstavlja odličan izbor za pojedine bolesnike sa patološkom gojaznošću, ona je ipak povezana sa komplikacijama, i posebnom pripremom i praćenjem ovih bolesnika sa anesteziološke strane. Hirurške intervencije koje se danas primenjuju mogu se podeliti u dve velike grupe: restriktivne i malnutricione, a dve hirurške procedure koje se najčešće koriste su želudačni “by pass” i “sleeve” gastrektomija. Ono što se postavlja kao imperativ je neophodnost smanjenja telesne težine za 10 do 20%, koja prethodi hirurškoj intervenciji. Pozitivni efekti ovakvog pristupa ogledaju se u činjenici da su komplikacije hirurškog lečenja nakon ovog inicijalnog mršavljenja značajno redukovane.

Kao rešenje izmedju dijetetskih mera kombinovanih fizičkom aktivnošću i lekovima sa jedne i zahtevnih hirurških intervencija sa druge strane, došlo je do razvoja neoperativnog, nefarmakološkog lečenja gojaznosti endoskopskim postavljanjem intragastričnih balona. Koncept je baziran na modelu intragastričnog balona, koji je napravljen od silikona, ima sferičan oblik, ispunjen je tečnošću i na sebi ima valvulu koja se sama zatvara nakon plasiranja balona. Ovakav koncept intragastričnog balona sveo je komplikacije na minimum i obezbedio visok stepen prihvatljivosti ovakvog vida lečenja.