Klizajuće želudačne kile

Klizajuće, aksijalne ili “sliding” hernije otvora jednjaka se karakterišu prodorom (hernijacijom) spoja između jednjaka i želuca (ezofago-gastričnog prelaza – EGP) i gornjeg dela želuca kroz otvor jednjaka na dijafragmi u zadnji deo sredogruđa (medijastinuma).

S obzirom da je prtisak u trbuhu veći od pritiska u grudnom košu, olakšan je prolazak želuca u grudni koš. Usled stalne razlike u pritiscima, spoj izmedju jednjaka, želuca i dijafragme vremenom slabi i samim tim dozvoljava gornjem delu želuca da prođe kroz otvor na dijafragmi. Bilo koje dodatno povećanje pritiska u trbuhu (kašalj, naprezanje, trudnoća) još više potencira ovakvu hernijaciju. Kada se javi hernijacija, spoj izmedju jednjaka i želuca pomera se naviše kroz hijatus. Ako postoji i udruženo oštećenje donjeg ezofagealnog sfinktera (DES-a), razviće se GERB.

Svaka druga odrasla osoba ima želudačnu kilu

Oko 80 % pacijenata sa GERB-om ima aksijalnu herniju hijatusa jednjaka što predstavlja značajnu razliku u odnosu na zdravu populaciju (oko 40%).

U Evropi prevalenca hernija hijatusa aksijalnog tipa iznosi oko 45 %.

Uzrok

Razlog nastanka klizajuće hijatus hernije za sada nije poznat, ali  je najverovatnije posledica kombinacije nekoliko faktora kao što su poremećaj vezivnog tkiva sa slabošću mišićnog i tetivnog dela dijafragme, kao i povećanog pritiska u trbuhu. Tokom vremena, dolazi do progresivnog pomeranja spoja izmedju jednjaka i želuca (EGP-a) u grudni koš.

Na osnovu ukupnog skraćenja jednjaka, klizajuće hernije mogu se podeliti na tri osnovna oblika:

• Slabost otvora na dijafragmi (hijatusa)
• Koncentrična hernija hijatusa jednjaka < 2 cm
• Veće hijatus hernije > 2 cm

Za razliku od slabosti hijatusa ili otvora na dijafragmi gde se radiografski ne verifikuje postojanje hijatus hernije, ali se dokazuje endoskopijom, radiografska verifikacija je evidentna kod koncentričnog tipa.

Osnova podele klizajućih hijatus hernija na manje i veće od 2 cm se nalazi u samoj funkcionalosti DES-a. Dokazano je da bolesnici sa GERB-om, ali sa hernijom hijatusa manjom od 2 cm imaju skoro normalne vrednosti bazalnog pritiska i dužine DES-a. Sa druge strane kod bolesnika sa hijatus hernijom od 2 ili više cm postoji značajno smanjenje sva tri parametra (bazalni pritisak, ukupna i abdominalna dužina DES-a) koji predstavljaju osnovu antirefluskne barijere i funkcionalnosti samog DES-a.

Klinička slika

Većina osoba sa klizajućom hijatus hernijom nema nikakve simptome i ona se uglavnom otkriva slučajno prilikom radiografskog ili endoskopskog pregleda.

Dominantni simptomi kod bolesnika sa aksijalnim hijatus hernijama su gorušica i regurgitacija, a redje disfagija i retrosternalni bol.

Posebnu grupu pacijenata predstavljaju oni sa osećajem kiseline u grlu a sa postojanjem manjih želudačnih kila. Ovakvi ekstraezofagealni simptomi zahtevaju posebnu detaljnu dijagostiku.

Klinička slika kod bolesnika sa ovakvom hernijacijom nema veći značaj, ali pojava refluksnog erozivnog ezofagitisa predstavlja poseban problem. U dijagnozi ovog oboljenja važno je da se otkrije postojanje hernije i da se odredi da li je refluks želudačnog sadržaja uzrok ezofagitisa.

U pojedinim slučajevima, kod bolesnika sa hernijom hijatusa klizajućeg tipa i hroničnim GERB-om, dolazi i do pojave peptičnih suženja (stenoza) jednjaka. U inicijalnim fazama ove bolesti suženje nastaje usled edema i mišićnog spazma i predstavlja reverzibilnu fazu. Učestao refluks dovodi do progresivnog kružnog oštećenja tkiva koja se širi kroz zid jednjaka.

Kao krajnji rezultat ovog procesa nastaje ožiljavanje koje dovodi do stvaranja tipičnog ožiljnog tkiva sa posledičnim ireverzibilnim suženjem. Ovako zahvaćen segment distalnog jednjaka, uglavnom je zadebljan i skraćen, prevashodno usled ožiljnog tkiva. Prevalenca peptičnih stenoza kod bolesnika sa GERB-om iznosi u proseku oko 10 %, a samo suženje uglavnom je dugačko 1 cm, ali može biti i značajno duže.

Napisao:
Prof. dr Aleksandar Simić
specijalista opšte hirugije

Objavio:
Reflux Centar
Centar za oboljenja gornjeg digestivnog sistema