Hirurško lečenje GERB-a i hernija hijatusa jednjaka

I pored stalne evolucije i usavršavanja od svog nastanka pre 60 godina, hirurško lečenje GERB-a i hijatus hernija jednjaka – antirefluksna hirurgija (ARH) je dugo decenija bilo rezervisano isključivo za teške komplikacije ovih boljenja. Poslednjih par decenija značajno su izkristalisana saznanja vezana za patofiziologiju i komplikacije GERB-a, tako da je posledično došlo i do značajnog povećanja tendicije ka sprovođenju ARH u ranim fazama ove bolesti. 

Dva otkrića su u poslednjih 20 godina značajno promenila ishod i prihvatanje same antirefluksne hirurgije. Prvo je bilo spoznaja da kratka, labava, „floppy“ fundoplikacija značajno smanjuje postoperativne komplikacije antirefluksne hirurgije, pre svega disfagiju i sindrom nadutosti, bez žrtvovanja efikasnosti u kontroli GER-a. Većina operisanih bolesnika u stanju su normalno da podriguju sa smanjenom incidencom, uglavnom prolazne disfagije. Drugo, podjednako značajno otkriće, bilo je uvođenje laparoskopske fundoplikacije, čime je poboljšan kvalitet života i smanjen osećaj bola kod operisanih bolesnika. Kao rezultat navedenih faktora, laparoskopska antirefluksna hirurgija je postala jedna od najčešćih laparoskopskih hirurških procedura današnjice.

Sa druge strane, značajno poboljšanje medikamentozne terapije takođe je doprinelo porastu učestalosti sprovođenja antirefluksnih hirurških procedura. Sa povećanjem efikasnosti i lakoćom uzimanja lekova, došlo se i do spoznaje o kvalitetu života bolesnika sa GERB-om kada nisu na medikamentoznoj terapiji. Shvatanje prave prirode ove bolesti, kao i povećanje predostrožnosti u odnosu na teške komplikacije koje mogu nastati, predstavljali su osnovni faktor u povećanju učestalosti sprovodjenja antirefluksnih procedura. Broj antirefluksnih operacija se od 1985. do 2005. godine utrostručio u SAD sa godišnjom stabilnom stopom operisanih odraslih osoba od 12/100 000 stanovnika.

Fakotori koji su bitni u strateškom odlučivanju o daljem vidu lečenja bolesnika sa GERB-om i hijatus hernijama, predstavljaju i nedostatci konzervativne terapije. Medikamentozna terapija danas, i u skorijoj budućnosti, prevosnohodno je vezana za kontrolu kiselinskog refluksa, i ima veoma ograničen efekat na motorne poremećaje kao i na nekiselinske refluksne komponente koje se nalaze u osnovi patofiziologije većine obolelih od GERB-a. Od posebnog je značaja dokazana uloga alkalnih materija u sekvenci metaplazija-displazija-karcinom, kao i u porastu incidence adenokarcinoma distalnog jednjaka. Sve ove činjenice direktno ukazuju da postoji značajna potreba za kompletnom i dugoročnom kontrolom refluksa, bazirane na principu rekonstrukcije anatomije, koju je za sada jedino moguće obezbediti adekvatnom antirefluksnom hirurškom procedurom. S obzirom na ovakvo trenutno stanje, hirurzi moraju biti veoma upućeni u principe izbora bolesnika za antirefluksnu hiruršku proceduru, kao i sa hirurškim tehnikama koje se koriste.

Laparoskopska antirefluksna hirurgija danas

  • Podjednako efektivna kao i konzervativna terapija
  • Može se preporučiti detaljno dijagnostikovanim bolesnicima ako operiše iskusan specijalizovani hirurg
  • Efektivno utiče na mehničke probleme GERB-a
  • Dugoročno zadovoljstvo bolesnika

Napredak u razumevanju patofiziologije GERB-a, doveo je i do velikih iskoraka u usvršavanju medikamentoznog lečenja, ali pre svega je definisao ovo oboljenje kao anatomski poremećaj, čije definitvno lečenje u velikom broju slučajeva može biti samo hirurško.

Antirefluksna hirurgija pruža stalnu anatomsku i fiziološku zaštitu jednjaka štetnom delovanju želudačne kiseline sa kompletnim simptomatskim olakšanjem i sprečava posledice i teže komplikacije. Najčešći hirurški tretman GERB-a predstavljaju laparoskopska Nissen-ova i Toupet-ova fundoplikacija. 

 

Nastavite sa čitanjem